Pismo zahvalnosti našeg kolege zaposlenima u školi. Na izričitu moblu i insistiranje kolege prenosimo pismo u celini:
HEROJI OŠ „DUŠAN
DUGALIĆ“
Drage kolege sa pravom vas
nazivam herojima jer vi to i jeste, sa pravom mislim da sam najsrećniji čovek
na svetu jer to i jesam, jer iskreni prijatelji kao vi ne mogu se kupiti i to
je najveće bogatstvo koje čovek može da ima.
Ponosan sam što radim sa vama,
što sam član ovog malog – velikog ali najvećeg srca kolektiva na čelu sa našom
direktorkom Dragicom Nedeljković od koje sam imao u ovim najtežim trenutcima za
moju porodicu i mene bezuslovnu podršku u svakom smislu.
Tragedija koja je zadesila našu
zemlju ne može se opisati rečima, ljudi koji su ostali bez svojih kuća i sve
imovine koje su sticali celog života, i na žalost izgubljenih ljudskih života,
je najveća tragedija u poslednjih sto godina, ali moj kolektiv nije dozvolio da
se to i meni desi.
Tog 16. maja posle 48 časova
pljuskova vremenskih nepogoda počela je voda da prodire, ali bukvalno u
potocima u moju kuću, evakuisao sam porodicu iz kuće i vratio da se borim da
sačuvam ono što sam godinama teškom mukom sticao.
Borio sam se i mislio sam da ću
sam uspeti sve da dovedem pod kontrolu, ali ja sam samo čovek i ne mogu sam da
se borim protiv prirode.
Prvi pozivi su već usledili od
mojih kolega koji su već ponudili svoju pomoć da organizovano dodju da mi
pomognu, odbio sam pomoć misleći da ću sam da se izborim sa tim, ali pogrešio
sam – nisam uspeo.
Usledio je poziv i direktorke
koja je saznala za moju situaciju i to kad više nisam imao snage da se borim,
osetila je u mom glasu strah i poznavajući nju ona ništa nije prepuštala
slučaju.
Prva interventna jedinica mojih
kolega se već za sat vremena našla kod mene, to su bili Saša Todorović i Đorđe
Živanović. Akcija spašavanja kuće je bila u toku. Telefon mi se usijao od
poziva od ostalih kolega koji su nudili svaku pomoć pa čak i pomoć u smeštaju
moje porodice u njihovim kućama i stanovima, ali srećom oni su već bili
smešteni na sigurnom mestu.
Uspeli smo da zajedno smirimo
situaciju, parketi su izvađeni iz soba i izbačeni napolje, nameštaj je spašen,
tri pumpe su upaljene i izbacuju vodu iz kuće ali ona i dalje prodire.
Borimo se satima da to zaustavimo
i delimično smo i uspeli.
Ništa ne bih uspeo bez njih, više
nisam osećao strah jer sam znao da imam iza sebe prijatelje, kolektiv koji
brine za mene i osetio sam veliku sigurnost. Noć je bila bez i malo sna.
Sledeće jutro ispred mog dvorišta pojavljuje se i dobro poznata crvena Škoda i
iz nje izlaze direktorka, Saša, Goran, Sašenka i Voja i iznose iz gepeka kola
pune kese hrane, flaširane vode i sredstva za higijenu i još mnogo toga, ostao
sam zatečen, suze su krenule ali sam ih vešto sakrio ispred mojih kolega.
Kiša je stala i krenulo je
raščišćavanje po dvorištu i u kući, telefon mi i dalje zvoni po ceo dan, moj
kolega Darko zove me po pet puta dnevno da pita za situaciju i pomoć kao i sve
ostale kolege iz kolektiva. Neverovatno kakvo jedinstvo mog kolektiva.
Od predsednika našeg sindikata
sam obavešten o finansijskoj pomoći koja će mi biti upućena, opet sam ostao bez
reči, ali to nije sve – saznajem da kolege sakupljaju novac za saniranje štete
u mojoj kući.
Sve me to podseća na onaj slogan
iz filma o tri musketara koji glasi: „Svi za jednog, jedan za sve“!!!
Želim od srca da se zahvalim u
ime moje porodice i mene celom kolektivu OŠ „Dušan Dugalić“ jer ovo je gest
koji ću pamtiti do kraja života i hvala vam što ste mi ponovo vratili osmeh na
lice koji i sami zante da je uvek bio prisutan ali u tim teškim trenutcima je
na trenutak nestao.
Ovo je kolektiv koji treba da
služi za primer svim kolektivima u celoj Srbiji i zapamtite: zajedno smo
najjači, neka takvo jedinstvo večno traje.
Hvala vam svima!
Vaš kolega Hani Odeh-Bekić
